Napad u Libanu, u kome je poginulo najmanje 12 ljudi, a ranjeno 3.000 u eksplozijama pejdžera, otvorio je pitanje ko uopšte i zašto danas koristi ove starinske spravice za komunikaciju.
Crni uređaj sa malim ekranom koji staje u šaku i zavibrira kad primite poruku, bio je osamdesetih i devedesetih stvar prestiža. Oni koji su mogli da ih prišute nosili su ih često zakačene za kaiš ili torbu.
„Danas se vrlo retko koriste u opštoj populaciji, jer svaki čovek ima mobilni telefon, pa mu ne treba dopunski uređaj koji zadovoljava samo jedan skroman servis od onoga što svaki telefon ima ugrađen u sebi.
„Pejdžeri imaju ulogu u namenskim službama, poput specijalizovanih bolnica ili za vojne i policijske namene“, kaže Nešković za BBC na srpskom.
Ovi jednostvani sistemi komunikacije koji uglavnom služe za slanje poruka u jednom smeru relativno su jeftini, ali je potrebno da postoje predajnici preko kojih se komunikacija odvija.
Kako se koristi?
Nekada je postojala i nacionalna i kontinentalna pokrivenost, danas to nije svuda slučaj, kaže profesor.
„Bio je ozbiljan pomak da možete da dobijete poruku bilo gde.
„Najčešće je bilo da pošaljete poruku ‘javi se’, a onda taj neko trči do telefona da zove“, objašnjava Nešković.
Slanje poruke se tada obavljalo tako što pozovete službu, izdiktirate poruku i kažete broj primaoca.
Kad stiže poruka čuje se zvuk bip-bip ili mu zasija lampica, zbog čega se na engleskom zove i biper.
„Zbog jednostavnosti, baterija im traje jako dugo, po pravilu više meseci, zato što nema intenzivne komunikacije“, kaže profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu za BBC na srpskom.
Pronalazač pejdžera je Amerikanac Al Gros, pionir u telekomunikacijama, poznat i kao otac voki-tokija.
Gros je izumeo džepni bežični uređaj 1949, ali će proći decenije dok ovaj sistem slanja poruka ne zaživi.
Ime pejdžer je dala fabrika Motorola koja ih je proizvodila, a pravi bum doživeli su tokom osamdesetih godina.
Do sredine devedesetih broj korisnika pejdžera u svetu merio se desetinama miliona, a neretko su se koristili i za privatne poruke.
Mnogi na Balkanu se sećaju scena iz serije „Srećni ljudi“ kada zavodnica Malina piše Vukašinu i u kući Golubovića stiže poruka „Dođite odmah. Malina“.
Razvojem mobilnih telefona i bežičnog interneta početkom 2000-ih, opada interesovanje za pejdžere.
Kompanija koja ih i dalje proizvodi – Spok, na sajtu navodi da je pokrivenost njihove mreže 99,92 odsto, što je veoma važno za kritične situacije, poput onih za hitnu pomoć i zdravstvene usluge.
„Budite spokojni sa pejdžerima, jer prodiru kroz beton i čelik, gde signal pametnog telefona možda ne bi mogao.
„Znate da, kada se druge tehnologije pokvare, vaše pejdžere napajaju baterije koje se mogu zameniti i kad nestane struje i ne oslanjaju se na bežični internet ili mobilne mreže“, piše na sajtu kompanije.
Ključ je u radio talasima sopstvene mreže koje koriste.
„Pejdžing sistemi su otporni na zagušenja u saobraćaju, suštinski, poruku dobijate sa vrlo velikom sigurnošću isporuke.
„Imaju dosta smisla u nestabilnim područjima gde postoje oštećenja telekomunikacione infrastrukture ili tamo gde nestaje struja“, kaže Nešković, dodajući da je to verovatno bio razlog upotrebe u Libanu.
Korisni u bolnicama i rudnicima
U Australiji se, na primer, i dalje koriste u nekoliko sektora – u bolnicama, rudnicima i hemijskim postrojenjima, rekao je Robert Nikols, istraživač sa Univerziteta u Sidneju.
Za razliku od mobilnih telefona, pejdžere je teže presretnuti, ocenjuje, jer su oni samo prijemnici i to ih čini sigurnijim.
„Telefoni moraju redovno da emituju signal da bi javili mobilnoj mreži gde se nalaze, a pejdžeri to ne rade“, rekao je Nikols za australijski ABC.
Poznato je, kaže, da se pejdžeri koriste i za nelegalne poslove, kao što je dilovanje droge, jer je za te aktivnosti „potrebna samo jednosmerna komunikacija“.
ETOportal