Evropa je dugo imala znanje, naučnike, inženjere i velike kompanije, ali joj je nedostajalo ono najvažnije – zajednička ambicija i dovoljno brza odluka da se takmiči u novoj svemirskoj trci.
Poslije međunarodnog svemirskog samita održanog 9. i 10. septembra u Parizu, evropske ambicije postaju mnogo jasnije. Evropska komisija želi snažnije evropsko tržište svemirske industrije, veću stratešku autonomiju i sigurniji pristup svemiru, dok Francuska insistira na tome da Evropa mora imati mnogo ozbiljniju i konkurentniju industrijsku politiku.
To nije samo priča o astronautima i raketama.
Sateliti danas omogućavaju komunikaciju, navigaciju, vremensku prognozu, posmatranje Zemlje, upravljanje kritičnom infrastrukturom, poljoprivredu, bezbjednosne sisteme i veliki dio savremene ekonomije. Zbog toga se svemir sve više posmatra kao pitanje tehnološke i strateške nezavisnosti, a ne samo nauke i istraživanja.
IRIS² kao evropski odgovor
Jedan od najvažnijih projekata je evropska satelitska konstelacija IRIS², koja bi trebalo da obezbijedi sigurnu komunikaciju državama, hitnim službama i kritičnoj infrastrukturi, uključujući područja u kojima klasične komunikacione mreže nisu dovoljno pouzdane.
Evropska komisija sada želi da dodatno ojača taj projekat i smanji oslanjanje na sisteme koji nisu pod evropskom kontrolom. Prvi planirani lansiranja očekuju se krajem ove decenije, a projekat bi trebalo da obuhvati stotine satelita.
U pozadini je i iskustvo posljednjih godina. Ratovi i geopolitičke krize pokazali su koliko su satelitske komunikacije i posmatranje Zemlje postali važni za bezbjednost država.
Evropa zato više ne želi da u svemiru bude samo korisnik tuđe infrastrukture.
Problem je što Evropa nije jedna svemirska država
Tu počinje komplikovaniji dio priče.
Evropa ima velike kompanije poput Airbusa, Thalesa i Leonarda, Evropsku svemirsku agenciju i snažnu mrežu istraživačkih institucija. Ima i novu generaciju privatnih kompanija koje razvijaju vlastite rakete i svemirske tehnologije.
Ali zemlje često imaju različite interese.
Francuska želi snažnu zajedničku evropsku industriju. Njemačka želi više prostora za svoje privatne kompanije. Italija i druge države imaju vlastite projekte. Paralelno sa evropskim programima nastaju i nacionalne inicijative.
Evropska svemirska agencija upozorava da takva rascjepkanost može usporiti Evropu upravo u trenutku kada se globalna svemirska industrija ubrzava.
SpaceX je pokazao koliko se svijet promijenio
Najveći problem za Evropu nije samo Kina.
To je i činjenica da je američki SpaceX promijenio ekonomiju lansiranja satelita zahvaljujući raketama koje mogu ponovo da se koriste i veoma velikom broju lansiranja.
Evropa ima Ariane 6, ali njen tempo lansiranja još nije ni približno onome što danas omogućava američka privatna industrija. ESA je zato počela da insistira na većoj konkurenciji i uključivanju novih privatnih kompanija.
Njemački Isar Aerospace već je pokazao da evropske privatne kompanije mogu napraviti ozbiljan iskorak u orbitalnim lansiranjima.
Pitanje više nije da li Evropa ima znanje.
Pitanje je može li dovoljno brzo da ga pretvori u industrijsku i stratešku snagu.
Od satelita do evropskih astronauta
Ambicije idu i dalje.
Direktor Evropske svemirske agencije Josef Aschbacher predložio je desetogodišnje ulaganje od oko 10 milijardi eura, počev od 2029. godine, kako bi Evropa ojačala sposobnost da samostalno šalje astronaute u svemir.
To pokazuje koliko se evropska svemirska politika promijenila.
Nekada je bilo dovoljno učestvovati u međunarodnim misijama.
Sada se sve više govori o tome da Evropa mora imati sopstvene rakete, satelite, komunikacione sisteme i mogućnost samostalnog pristupa svemiru.
Nova svemirska trka nije samo pitanje prestiža
SAD i Kina već ulažu ogromna sredstva u svemirske programe, dok privatne kompanije mijenjaju način na koji se razvijaju i koriste svemirske tehnologije.
Evropa zato pokušava da pronađe svoje mjesto između državnih programa i privatnog kapitala.
Ako uspije da poveže svoje kompanije, nauku, javne institucije i ulaganja, mogla bi dobiti mnogo više od nekoliko uspješnih raketa i satelita.
Mogla bi dobiti industriju koja će biti važna za komunikacije, bezbjednost, odbranu, energetiku, transport, klimatska istraživanja i svakodnevni život građana.
Ako, međutim, evropske zemlje nastave da razvijaju paralelne projekte i štite prvenstveno sopstvene interese, postoji opasnost da će novac biti potrošen, a da Evropa i dalje bude zavisna od tehnologija drugih.
Svemirska trka se više ne vodi samo zbog toga ko će prvi stići do neke planete. Vodi se i zbog toga ko će kontrolisati tehnologiju od koje će zavisiti život na Zemlji.
ETOportal
