Zamislimo eksperiment: u Crna Gora na snagu stupa jednodnevna zabrana laži. Ne zbog zakona, nego jer ljudi, prosto, ne mogu da slažu. Ni sitno, ni krupno, ni “ma samo da ga ne uvrijedim”.
Jutro počinje dramatično. Niko više ne kasni “zbog gužve”. Kasni jer je prespavao, jer mu se nije ustajalo ili jer ga posao odavno ne zanima. Kafa više nije “odlična”, nego je gorka, razvodnjena i preskupa. Komšija ne kaže “svako dobro”, nego: “Nijesam te nikad podnosio, ali navikao sam.”
U školama, praznik iskrenosti. Učenici priznaju da nijesu učili, profesori da ih ponekad mrzi da objašnjavaju po peti put isto gradivo. Ocjene odjednom dobijaju čudan ukus realnosti.
A onda dolazimo do omiljenog sporta, politike. Tu već nastaje spektakl. Obećanja se pretvaraju u priznanja, planovi u improvizacije, a “biće bolje” u “ne znamo kako, ali zvuči dobro kad se kaže”. Konferencije za medije postaju najgledaniji rijaliti program u državi.
Na društvenim mrežama, tišina. Nema filtera koji može da sakrije istinu. Selfie bez samopouzdanja, status bez sreće, komentar bez uljepšavanja. Prvi put, stvarnost bez šminke.
Naravno, nije sve crno. Neko će prvi put reći “volim te” bez straha. Neko će priznati da mu je stalo. Neko će prestati da glumi.
Ali dan brzo prođe. Veče dolazi, i sa njim, povratak laži. Ljudi odahnu. Jer istina, koliko god bila oslobađajuća, nije uvijek udobna. A mi, izgleda, ipak više volimo udobnost nego iskrenost.
I tako, već sjutra, sve se vraća u normalu. Opet smo “dobro”, opet je “sve pod kontrolom”, opet “biće bolje”.
I svi znamo da nije.
ETOportal/N.G.
