U Grčkoj, ako ostaviš psa bez vode, odgovaraš pred zakonom. U Turskoj, ako udariš mačku, ideš u zatvor. U Singapuru, ako napustiš ljubimca, kazna do 10.000 eura i zatvor do godinu dana. Italijani su riješili i lijenost, ne izvedeš psa tri puta dnevno, plati 500 eura.
I nije to što su oni „bogatiji“ pa mogu da se bave životinjama. Ne. To je zato što su postali društva koja imaju odnos prema slabijima. Koja znaju da onaj ko zlostavlja životinju, sjutra neće imati problem ni da udari dijete, ženu, starca.
A kod nas?
Kod nas je ulica i dalje dom za mnoge pse i mačke. Pojave se ujutro, promrzli, izgladnjeli, prestrašeni. Niko ne zna čiji su, niko ne zna otkud. Ljudi ih gledaju kao „problem opštine“, kao „što rade po kontejnerima“, ali malo ko pita ko ih je tu ostavio?
Problem je što ni zakon ne pita. Jer pas bez čipa nema ime, a pas bez imena, nema vlasnika. I tako krivac nestane u mraku, a životinja nestane u tišini.
Zato mora da se zna: čipovanje mora biti obavezno. Nema više „ne znam čiji je“, mora da se zna. Svaka životinja ima pravo na identitet. I svaki vlasnik mora da zna da se odgovornost ne završava onog dana kad je fotografisao ljubimca za Instagram.
Takođe, mora se uvesti red među uzgajivače. Ne može se dozvoliti da se štenci prodaju iz gepeka, ili na oglasima bez ikakve kontrole. Uzgoj mora biti pod inspekcijom, pod nadzorom, registrovan. Kao i azili, koji moraju biti mjesta brige, ne zarade.
I još nešto: mora se sankcionisati kad neko udomi pa „vrati“, kao da je pas cipela broj manji. Životinja nije probni rok. A država, ako želi da bude bolja, mora nagraditi one koji pokažu humanost, subvencijama, poreskim olakšicama, simboličnim stimulacijama. Jer ko udomi, taj ne spašava samo jednu životinju, nego popravi malo cijeli svijet.
U regionu svi pričaju o problemima, a niko ne otvori pitanje prava onih koji ne govore. Kao da to nije mjera našeg društva. A jeste. Ako se zakoni pišu samo za čovjeka, a ne i za njegov odnos prema slabijima, onda smo zakasnili.
Vrijeme je da Crna Gora uvede obavezno čipovanje, da se zna čiji je pas, čija je odgovornost, ko je zaboravio, ostavio, izdao. Vrijeme je da uzgajivači rade u skladu sa zakonom. Vrijeme je da se azili finansiraju po principu transparentnosti. Vrijeme je da se uvođenje kazni ne smatra strogim, već ljudskim.
Jer zakon mora važiti i za one koji ne znaju da ga traže.
Za one koji samo ćute, čekaju, mašu repom. Ili gledaju očima u kojima više nema povjerenja.
ETOportal
