Evropska unija smišlja nove modele proširenja. Kažu, fazno, obrnuto, djelimično. Sve zvuči kao da ne pričamo o članstvu, nego o režimu ishrane ili pretplati na kablovsku.
Fazno pristupanje – ulaziš pomalo, kao u hladnu vodu. Prvo noge, pa koljena, pa ako izdržiš šok, možda jednog dana i zaplivaš. Obrnuto članstvo – primiće te, ali ako se ne ponašaš kako treba, vrate te nazad. Kao kad te roditelji puste da izađeš, pa te vrate kući prije deset jer „nisi bio dobar“.
A djelimično članstvo? To je posebna kategorija. Kao da si ušao u kafanu, ali smiješ samo da gledaš jelovnik. Ili eventualno da pomirišeš roštilj. Jedeš, kad zaslužiš.
I dok Evropska unija razrađuje modele, analizira geopolitičke potrebe i gleda mapu svijeta, mi gledamo, sebe. I postavljamo jedno jednostavno pitanje:
A đe li smo mi?
Jer mi smo u procesu već toliko dugo da smo počeli da mislimo da je to stanje, a ne cilj. Generacije su odrasle uz priču o Evropi, kao da je neka daleka bogata rodbina koja stalno najavljuje dolazak, ali nikako da stigne.
Sad nam nude nove modele. Brže, fleksibilnije, pravednije. Kažu, ne morate čekati punopravno članstvo, možete ući malo, pa još malo, pa vidjećemo.
A mi smo već ušli, malo. Malo tržište, malo pravila, malo reforme. Malo obećanja, malo stvarnosti.
Možda je problem što smo se i mi prilagodili tom modelu. Radimo reforme, fazno. Borimo se protiv korupcije, djelimično. Napredujemo, obrnuto.
I tako stojimo na vratima koja se stalno otvaraju, ali nikad dovoljno da prođemo.
Evropa se mijenja, modeli se mijenjaju, pravila se mijenjaju. Samo jedno ostaje isto, naš osjećaj da smo stalno u redu, ali nikad na redu.
I zato, dok oni crtaju nove šeme proširenja, mi imamo staro pitanje koje nikako da dobije odgovor:
A đe li smo mi?
ETOportal/Nataša Goleš
