Šta Euro model znači za plate i životni standard u Crnoj Gori? Analiza mogućeg rasta cijena, PDV-a, zaposlenosti, javnog duga i fiskalne održivosti.
„Euro model“ počiva na jednostavnoj i politički privlačnoj ideji, od januara 2027. godine minimalna neto zarada trebalo bi da bude 1.000 eura za najniže nivoe kvalifikacija, 1.250 eura za srednju stručnu spremu i 1.400 eura za visoko obrazovanje. Vlada istovremeno predviđa ukidanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, uz druge promjene poreskog sistema. Za zaposlenog je računica na prvi pogled jasna. Veća plata znači veću mogućnost da se plate stanarina, hrana, energija i druge potrebe. Ali makroekonomska računica je složenija. Ako plate rastu mnogo brže od produktivnosti, dio povećanog troška rada može preći u cijene, smanjiti profit preduzeća ili uticati na zapošljavanje. To nije argument protiv većih zarada. To je pitanje njihove održivosti.Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj ( OECD ) posljednjih godina ukazuje da rast minimalnih zarada može značajno zaštititi kupovnu moć najnižih primanja, ali upozorava da se efekat mora posmatrati zajedno sa inflacijom i širim kretanjem plata. IMF takođe nalazi vezu između rasta zarada, produktivnosti i inflacije, pri čemu se jači pritisci mogu pojaviti kada povećanje zarada postane šire i dugotrajnije. U tome je ključna razlika između nominalnog i realnog standarda. Plata od 1.400 eura nije automatski veća blagodat ako za nju građanin naredne godine može kupiti manje. Phillipsova kriva, teorija realnih zarada i savremena istraživanja tržišta rada polaze od iste dileme , zarada može rasti, ali dugoročno ne može biti potpuno odvojena od produktivnosti privrede. Ako produktivnost ne prati rast troška rada, račun se prije ili kasnije pojavljuje na drugoj strani bilansa, kroz cijene, manju profitabilnost, investicije ili zaposlenost.
Za građane je zato važnije pitanje šta će moći da kupe za novu platu, nego koliko će pisati na obračunskom listiću. Crna Gora je mala i izrazito otvorena ekonomija. Veliki dio potrošnje zavisi od robe i usluga koje se uvoze. To ograničava mogućnost da domaća proizvodnja brzo odgovori na snažan rast tražnje. Ako veće zarade povećaju potrošnju, dio tog novca može otići na uvoz, umjesto da se pretvori u novu domaću proizvodnju i produktivnost. Drugi dio može završiti u višim cijenama. IMF je još ranije, analizirajući evropske ekonomije, utvrdio da rast zarada može da se prelije na inflaciju, ali da je taj prenos slabiji kada postoji jaka konkurencija i prostor u profitnim maržama. Zato nije dovoljno reći da će „veća potrošnja vratiti novac državi kroz PDV“. Potrebno je pokazati koliki dio dodatne potrošnje odlazi na domaću proizvodnju, koliko na uvoz, koliki je poreski povrat i u kom roku nastaje. Isto važi za PDV. Opšta stopa PDV-a u Crnoj Gori trenutno iznosi 21 odsto. Ako bi ona jednog dana bila povećana na 25 odsto, na proizvod čija je neto cijena 100 eura konačna cijena bi, uz puni prenos poreza na kupca, porasla sa 121 na 125 eura. To je oko 3,3 odsto više za taj proizvod. U stvarnosti prenos ne mora biti potpun. Dio povećanja može snositi trgovac kroz nižu maržu, a dio proizvođač ili pružalac usluge. Ali u ekonomiji sa ograničenom konkurencijom i snažnom tražnjom, rizik prenosa na potrošače nije teorijski. OECD upravo zato upozorava da rast minimalnih zarada treba pratiti kroz cijene i realne prihode, a ne samo kroz nominalni iznos plata.
Druga strana priče je država. U javnim finansijama nema besplatnog povećanja prihoda ili rashoda. Ako se doprinosi za PIO smanjuju ili ukidaju, novac za penzije mora doći iz drugog izvora. To može biti veća naplata poreza, veća potrošnja, borba protiv sive ekonomije, veći prihod od poreza na dobit, druga poreska opterećenja ili zaduživanje. Vlada je za srednjoročni period projektovala rast prihoda i smanjenje budžetskog deficita, dok je javni dug za 2026. projektovan na 68 odsto BDP-a, uz očekivanje njegovog pada do 59,9 odsto BDP-a do 2029. godine. Problem je što te projekcije predstavljaju makroekonomski okvir i ne mogu same po sebi biti dokaz da će novi model zarada biti fiskalno neutralan. Za to je potrebna nova računica koja uključuje sve njegove efekte. Posebno je važna 2027. godina. Ministarstvo finansija je ranije upozoravalo na velike potrebe refinansiranja, uključujući oko 1,2 milijarde eura obaveza po osnovu duga u toj godini. Fiskalna teorija, od Musgraveovog koncepta javnih funkcija do savremenih pravila održivosti duga, polazi od toga da trajni rashodi moraju imati trajne izvore finansiranja. Jednokratni prihod, privremeni rast potrošnje ili novo zaduživanje mogu kupiti vrijeme. Ne mogu riješiti strukturni problem. Ako bi povećanje plata povećalo rashode države i lokalnih samouprava brže od prihoda, posljedica bi mogla biti veći deficit, veće zaduživanje ili smanjenje drugih javnih izdataka. To se posebno odnosi na opštine i javna preduzeća, gdje se veći trošak rada može na kraju pojaviti kroz cijene komunalnih usluga. Zato je za održivost modela važniji primarni bilans, odnosno stanje javnih finansija prije kamata, nego politički atraktivna tvrdnja da će se „rast sam finansirati“.
Najbolji evropski primjeri ne nude jednu čarobnu formulu. Nude pravilo da rast zarada mora biti povezan sa produktivnošću, poreskim kapacitetom i fiskalnim prostorom. Danski model nije prenosiv u Crnu Goru samo zato što su zarade visoke. Danska ima potpuno drugačiju strukturu privrede, produktivnost, izvoznu bazu, tržište rada i sistem kolektivnog pregovaranja. OECD pokazuje da zemlje različito određuju minimalne zarade, od državnih odluka do automatskog usklađivanja i kolektivnih ugovora. Crna Gora ne može preslikati rezultat razvijene ekonomije bez njenih institucija i proizvodnog kapaciteta. „Euro model“ zato može povećati životni standard, ali samo ako se povećanje nominalnih zarada pretvori u realan rast dohotka. Ako inflacija, više cijene usluga i eventualno veći PDV pojedu dio povećanja, građanin će imati veću platu, ali ne nužno i proporcionalno bolji život. Ako država izgubi prihode brže nego što ih nadoknađuje, teret će se pojaviti u budžetu. Ako poslodavci ne mogu da podnesu trošak, dio pritiska može završiti kroz cijene, smanjenje investicija ili zaposlenosti. Ako, međutim, rast plata prati produktivnost, formalizaciju rada, investicije i efikasniju naplatu poreza, model može postati instrument realne konvergencije. Evropska komisija u svojim ekonomskim programima upravo zato fiskalnu politiku posmatra zajedno sa reformama produktivnosti, konkurentnosti i javnih finansija. Suština nije u pitanju da li Crna Gora treba veće plate. Treba. Pravo pitanje je da li država ima dovoljno produktivnu ekonomiju i dovoljno stabilne javne prihode da te plate postanu trajne, a ne skupe samo na papiru. Odgovor na to pitanje mora dati javno dostupna fiskalna analiza, koliko reforma košta, koliko donosi, šta se dešava sa cijenama, zaposlenošću, PDV-om, deficitom i dugom u narednih pet do deset godina. Bez te računice, najveći problem „Euro modela“ nije to što obećava previše, već što građanima još nije pokazano koliko će koštati ono što im obećava.
NVO “ ETO „
