Slučajevi zlostavljanja životinja ne bi smjeli biti predmet kratkotrajne pažnje javnosti koja traje koliko i jedan snimak na društvenim mrežama. Iza svakog takvog slučaja ostaje mnogo ozbiljnije pitanje: koliko smo kao društvo spremni da nasilje prepoznamo, prijavimo i sankcionišemo?
Informacija da je na Cetinju uhapšen muškarac osumnjičen za krivično djelo ubijanje i mučenje životinja i razaranje njihovog staništa ponovo je otvorila pitanje odnosa društva prema životinjama, ali i načina na koji institucije reaguju kada se pojavi sumnja na njihovo zlostavljanje.
Prema navodima Uprave policije, slučaj je pokrenut nakon prijave nevladine organizacije „Ruka-Šapi“, uz koju je dostavljen video-zapis na kojem se vidi nepoznata osoba kako udara i zlostavlja psa. Policija je potom identifikovala osumnjičenog, od njega prikupila obavještenja, a nakon konsultacija sa državnim tužiocem on je lišen slobode.
Važno je, međutim, jasno razdvojiti činjenice od zaključaka.
Osoba protiv koje je postupak pokrenut nije osuđena i važi za nevinu dok se pravosnažnom sudskom odlukom ne utvrdi suprotno. Javnost ima pravo da zna šta su institucije preduzele, ali nema pravo da preuzima ulogu suda.
To, međutim, nikako ne znači da javnost treba da ćuti o problemu koji je mnogo širi od jednog slučaja.
Nasilje nad životinjama nije „porodična stvar“
Jedan od najopasnijih obrazaca jeste uvjerenje da ono što se događa nad životinjom u dvorištu, kući ili na ulici predstavlja nečiju privatnu stvar.
Ne predstavlja.
Životinja nije predmet nad kojim vlasnik može da vrši bilo kakvo nasilje samo zato što je njegova. Vlasništvo ne daje pravo na mučenje, zanemarivanje ili zlostavljanje.
Upravo zato je važno da se svaki osnov sumnje na nasilje prijavi nadležnim institucijama, a ne da se sve završi komentarom: „Nije to naša stvar.“
Jer jeste.
Način na koji jedno društvo tretira nemoćna bića govori mnogo o njegovom odnosu prema odgovornosti, nasilju i vladavini prava.
Ne možemo reagovati samo kada se pojavi snimak
Poseban problem predstavlja činjenica da javnost za mnoge slučajeve sazna tek kada se pojavi video-snimak.
Tada nastaje kratkotrajni talas ogorčenja: društvene mreže se usijaju, građani traže kaznu, organizacije apeluju na institucije, a slučaj nekoliko dana bude među glavnim temama.
Ali šta se događa nakon toga?
Da li se sistematski prati šta se dogodilo sa životinjom? Da li se provjerava da li je ranije bilo prijava? Da li institucije imaju dovoljno kapaciteta da reaguju brzo? Da li su građani dovoljno informisani kome treba da prijave sumnju na zlostavljanje? I, što je možda najvažnije, da li se postupci završavaju na način koji šalje jasnu poruku da nasilje nije prihvatljivo?
To su pitanja koja ne bi smjela zavisiti od toga da li je neko imao telefon u ruci i odlučio da snimi ono što se događa.
Institucije moraju reagovati, ali društvo mora prestati da okreće glavu
Policija i tužilaštvo imaju zakonsku obavezu da postupaju kada postoji osnov sumnje da je počinjeno krivično djelo. Njihova reakcija u konkretnom slučaju treba da bude predmet praćenja javnosti, ali ne i prejudiciranja ishoda postupka.
Istovremeno, odgovornost nije samo na institucijama.
Odgovornost je i na građanima.
Na onome ko vidi nasilje i prijavi ga. Na onome ko ne opravdava nasilje rečenicom da je „to samo pas“. Na onome ko neće dijeliti neprovjerene informacije i presuđivati ljudima na društvenim mrežama. Ali i na institucijama koje moraju pokazati da prijava građanina nije uzaludna i da zakon postoji i kada žrtva ne može sama da govori.
Ozbiljnost društva mjeri se odnosom prema slabijima
Nije problem samo u tome što neko može da povrijedi životinju.
Problem nastaje onda kada okolina to normalizuje.
Kada se nasilje objašnjava temperamentom, alkoholom, „disciplinovanjem“, vlasničkim pravom ili rečenicom da „nije trebalo da se miješamo“.
Nasilje se ne normalizuje samo kada ga neko izvršava. Normalizuje se i kada ga drugi vide, a odluče da ne reaguju.
Zato ovakvi slučajevi ne bi smjeli biti samo crne hronike.
Oni bi morali biti povod da ozbiljno razgovaramo o tome kako štitimo životinje, koliko su efikasne institucije, da li postojeći mehanizmi zaštite funkcionišu i kakvu poruku društvo šalje prema nasilju.
Jer pitanje nije samo šta će se dogoditi u jednom konkretnom postupku.
Pitanje je kakvo društvo želimo da budemo kada niko ne gleda.
A odnos prema onima koji su slabiji od nas možda je jedan od najpreciznijih testova te odgovornosti.
ETOportal
